Стварање Републике Српске

Муслимански и хрватски посланици Скупштине СР Босне и Херцеговине нису успјели да усвоје тзв. Акт о реафирмацији суверености Републике Босне и Херцеговине јер су српски посланици имали уставно право „вета” преко Савјета за питање остваривања равноправности народа и народности успостављеног Амандманом LXX на Устав СРБиХ од 31. јула 1990. Међутим, Муслимани и Хрвати су у ноћи 14. на 15. октобар 1991. противуставно изгласали тај акт без присуства Срба. Реагујући на такво кршење Устава, српски посланици су на сједници 24. октобра 1991. донијели Одлуку о оснивању Скупштине српског народа у Босни и Херцеговини којом су је прогласиле за највиши представнички и законодавни орган српског народа у Босни и Херцеговини. За предсједника Скупштине српског народа је изабран Момчило Крајишник. Скупштина је истог дана усвојила и Одлуку о остајању српског народа Босне и Херцеговине у заједничкој држави Југославији и пратећу Одлуку о расписивању и провођењу плебисцита српског народа у Босни и Херцеговини.

Дана 21. новембра 1991. године Скупштина српског народа је објавила да се подручја општина, мјесних заједница, као и насељених мјеста у којима је 9. и 10. новембра 1991. проведен плебисцит за останак у заједничкој држави Југославији, а за исту заједничку државу изјаснили су се више од 50% уписаних грађана српске националности, као и гдје су се грађани других народа и народности изјаснили за останак, сматрају територијом савезне државе Југославије. Скупштина је истовремено верификовала проглашене српске аутономне области у Босни и Херцеговини: Аутономну регију Крајина, САО Херцеговина, САО Романијско-бирчанска, САО Семберија и САО Сјеверна Босна. Оне су утврђене у саставу Босне и Херцеговине, као федералне јединице у заједничкој држави Југославији. Дана 11. децембра 1991. године Скупштина српског народа, на трећој сједници, усвојила је Препоруку о оснивању скупштина општина српског народа у Босни и Херцеговини. На четвртој сједници од 21. децембра 1991. донесена је Одлука да се приступи формирању Републике Српске Босне и Херцеговине као федералне јединице у саставу савезне државе Југославије.

Дана 9. јануара 1992. године у Сарајеву, Скупштина српског народа је усвојила Декларацију о проглашењу Републике Српског Народа Босне и Херцеговине. Проглашена је Република на подручјима српских аутономних регија и области и других српских етничких цјелина у Босни и Херцеговини, укључујући и подручја на којима је српски народ остао у мањини због геноцида који је над њим извршен у Другом свјетском рату. Република је проглашена за федералну јединицу у саставу савезне државе Југославије. Дан проглашења, 9. јануар, данас је најважнији републички празник под називом Дан Републике Српске. Дана 28. фебруара 1992. усвојен и проглашен је Устав Српске Републике Босне и Херцеговине који је и данас на снази, са бројним амандманима, под називом Устав Републике Српске. Прописано је да је „Српска Република Босна и Херцеговина држава српског народа и граћана који у њој живе”. Налазила се у саставу савезне државе Југославије. За главни град је проглашено Сарајево. Државна власт је организована на начелу подјеле власти.

Дана 25. јануара 1992. представници Муслимана и Хрвата су донијели тзв. одлуку о одржавању референдума о независности Босне и Херцеговине. Српски представници су позвали Србе на бојкот референдума. Референдум је ипак одржан 29. фебруара и 1. марта 1992. Излазност је била 63,7% уз српски бојкот. Овакви резултати нису били довољни за успјешан референдум будући да је законски услов био да на референдум мора изаћи више од 66% грађана. Међутим, Европска заједница и САД су 6. априла 1992. признале СР Босну и Херцеговину као независну државу. Дана 8. априла проглашено је њено ново име „Република Босна и Херцеговина”. Она је постојала само на простору који је био под контролом тзв. Армије РБиХ. Дана 27. априла 1992. године у Београду је проглашена Савезна Република Југославија састављена од Републике Србије и Републике Црне Горе. Тиме је Република Српска дефинитивно остала изван Југославије и наставила постојати као независна држава, међународно непризната.

Дана 12. маја 1992. године Скупштина српског народа у Босни и Херцеговини је донијела Одлуку о стратешким циљевима српског народа у Босни и Херцеговини којом је одредила шест стратешких циљева односно приоритета српског народа:

Државно разграничење од друге двије националне заједнице.
Коридор између Семберије и Крајине.
Успостављање коридора у долини ријеке Дрине односно елиминисање Дрине као границе између српских држава.
Успостављање границе на ријекама Уни и Неретви.
Подјела града Сарајева на српски и муслимански дио и успостављање у сваком од дијелова ефективне државне власти.
Излаз Републике Српске на море.

Током исте сједнице Скупштина српског народа у Босни и Херцеговини је донијела Одлуку о формирању Војске Српске Републике Босне и Херцеговине и за команданта Главног штаба поставила генерал-потпуковника Ратка Младића. Он је на челу Војске Републике Српске био током цијелог Одбрамбено-отаџбинског рата (1992—1995). Дана 12. августа 1992. усвајањем Амандмана VII и VIII на Устав Српске Републике Босне и Херцеговине нови назив државе српског народа је постао „Република Српска”.